Pričaju da su odlučili da vide dokle će da traje njihova “igra” sa glinom, jer Ana kaže da je “glina bezgranična mašta, prostranstvo koje možete u beskraj da oblikujete”.
“Kada sam bio mali, majka je od prijateljice dobila čajnik iz Kine, lijepog oblika sa lijepim detaljima. Još tada sam razmišljao da li bih ja nešto takvo mogao da napravim. Ali, kako čovjek ne određuje život nego okolnosti i sve ono što se dešava oko njega, i moj život je krenuo drugim tokom, a keramika je ostala samo želja... I tako sve dok se nijesu stvorili uslovi. Napravili smo plastenik, počeli da gajimo bilje, iz hobija sam krenuo da skupljam saksije i sjetio se moje želje iz djetinjstva. Pomislio sam što mi ne bi napravili saksije u kojima bi držali biljke”, priča Nebojša, nezaposleni profesor istorije i geografije.
Njegova supruga, tada takođe nezaposlena, odmah je razvila biznis ideju i čekala pravi trenutak za realizaciju.
“Završila sam međunarodne odnose i malo je teže zadržati posao ako ste u periodu stvaranja porodice. Kada god bih otišla kod savjetnice u Biro rada pomenula bih da imamo biznis ideju za grčarski posao zajedno sa proizvodnjom ukrasnog i začinskog bilja, da nas to zanima, da imamo uslova. Nakon projekata Unije poslodavaca ‘Mladi su budućnost Crne Gore’ i UNDP-a, Asocijacije poslovnih žena, ‘Osnažena u biznisu’, izašla sam spremnija, a ideja se dodatno razvila. U decembru 2017. savjetnica me pozvala i rekla da je ostalo nekoliko neraspoređenih kredita i ako sam zaintresovana da se javim sjutradan. Kako smo oboje bili nezaposleni neugodna nam je bila pomisao da uzimamo kredit. Ali, majka koja je računovođa već 35 godina, nas je ‘pogurala’ i rekla nam da to moramo uzeti jer je povoljno”, priča Ana koja je u međuvremenu našla posao.
Firmu “Herbs and clay” (Bilje i glina) otvorili su u februaru prošle godine, a za engleski naziv su se odlučili jer su “unikatni ručno rađeni predmeti mnogo više cijenjeni van regiona”.
“Pravimo saksije, šolje, pepeljare, zdjele, tacne… Treba da savladamo tehniku pravljenja čaša za koktele i za nakit. Keramički nakit je nešto vrlo posebno jer se te boje peku na visokim temperaturama, stapaju se sa materijalom i bezbjedne su i trajne. Posebno me oduševljavaju tanjirići za sapun i još kada na njih stavite ručno rađen sapun”, kaže Ana.
O grnčarstvu do prošle godine skoro ništa nijesu znali. Vrijedno su učili, mada za taj posao, kako rekoše, nikada ne možete reći da ste sve naučili. Ana priznaje da je Nebojša “bolji” đak i da je uglavnom on za grnčarskim kolom, dok je ona zadužena za finalni dio posla i estetiku, ukrašavanje.
“Prvo smo nabavili točak, a zatim i peć. Čim je točak stigao sjeo sam da se oprobam. Jeste da to nije to jer peć još nije bila nabavljena, ali morao sam. Stavio sam komad gline, zavrtio i krenuo je neki oblik... Glina je sve do trenutka dok je ne ispečete recikliv materijal, tako da može sve ponovo da se pravi. Kada radite držite kantu pored i sve što nije dobro ubacite u kantu da bi ponovo iskoristili. Na početku sam napunio kantu od 25 kilograma a kasnije je išlo mnogo bolje”, priča Nebojša.
Najponisniji je bio, kako kaže, kada je uradio zatvorenu formu, a Ana kada su ispekli prvi biskvit.
“Da biste dobili neki keramički predmet potreban je dugotrajan proces. Prvo napravite predmet koji se suši, ljeti nekoliko dana, a zimi i nekoliko sedmica. Zatim se peče, kod nas na temperaturi od 800 do 850 stepeni. Onda se boji pigmentima ili se i glazira i ponove se peče, a temperatura zavisi od glazura i boja, i bude 1050 ili 1250 stepeni. Ako se napravi pogrešan korak u cijelom procesu možete da, nakon osam-devet sati pečenja, kada otvorite peć, nađete samo krhotine”.
Malu grnčarsku radionicu Jasikovci imaju u naselju Humci, gdje se nalazi i plastenik.
“Pored začinskog i aromatičnog bilja, tu su i sukulenti. Imamo i baštu i gajimo povrće za naše potrebe, a ostane i viška za prodaju. Pošto je u pitanju neprskano povrće i bilje, tržište nije problem naći”.
Izvor: vijesti.me
