Ivan Drobnjak, jedan od njih, za Share Montenegro priča zašto snijeg, zašto motor, zašto divljina prelijepe Crne Gore.
Oduševio nas je spontanim i iskrenim odgovorima, i podstakao da već sjutra “pobjegnemo” u prirodu.
A evo kako su se oni okupili.
“Sve je počelo spontano, prvo je svima nama prethodila kupovina motora i opreme. Uglavnom su to bili cestovno orijentisani motori. I kad smo počeli da se vozimo, uglavnom sami, a kako je Crna Gora mala počeli smo i da se upoznajemo i družimo. Veliku ulogu je sigurno imao i crnogorski moto forum “Nolimitbikers”, gdje smo objavljivali putopise, iskustva i zapažanja. Malo po malo, okupilo se društvo koje više voli provesti dan u istraživanju prirode i planine umjesto da se vozimo po gradu. Neformalna enduro (off road) zajednica se sama od sebe skupila, i ima nas sve više i više srećom. Naravno od raznoraznih obaveza rijetko kad napravimo svi zajedno vožnju, ali nije ni to rijetkost. Što je jako lijepo, uvijek neko ima raspoložen za vožnju, tako da nam nije dosadno i uvijek ima novih staza i puteva po Crnoj Gori što nas čekaju”, priča nam Ivan.
Kaže da pokušavaju već godinama da obiđu sve što mogu po Crnoj Gori.
“I ide to lagano, ali tek kad se krene u detaljan obilazak svake planinske staze našim planinama, shvati se koliko je velika Crna Gora. Često se i vraćamo na neka mjesta koja su nas oduševila, a ima ih dosta srećom”, kaže Ivan.
Na turu ide svako ko se tog dana pojavi. Od dvoje-troje, pa preko 15 ljudi. Ništa ljepše od vožnje po snijegu.
“Kad pada snijeg, kao mala djeca smo, jedva čekamo da izađemo vani i da se igramo. Naravno nije svaki snijeg isti, potrebno je da bude suv sa sjevera kao što je ovih dana padao. Takozvani “puder” koji je mekan i da ga nema previše, jer onda se vožnja pretvara u pravo mučenje, gdje izvlačimo jednog po jednog, jer se zaglavljujemo obično u visokim nametima. I naravno pod broj jedan potreban je kompletna i topla oprema. Obično kombinujemo skijašku opremu sa moto opremom koja ima štitnike”, objašnjava naš sagovornik.
Za sve je, kaže, potrebno prije svega iskustvo.
“Iskustvo prije svega i da nema straha od padova, jer je to neminovno! A sa iskustvom dođe i opreznost, tehnika kojom se vozi, isto kao i skijanje i bordanje, snaga dosta pomaže, ali kad se savlada tehnika onda to ide mnogo lakše i sa mnogo manje umora. Naravno, podrazumijeva se takođe enduro motor sa kramponima. Motori koje mi vozimo su obično teški od 100-150 kg i što je lakši, lakše ga je kotrolisati, a i podići. Pravili smo vožnje i sa velikim teškim motorima, i to bude zabavno, ali preporuka je što lakši motor i dobre krampon gume. I nikako sami i bez opreme. Pogotovo nikako vožnja u saobraćaju kad je temperatura niska! Izbjegavati vožnje asfaltom kad je temperatura ispod 7-8 stepeni, jer guma ne može da se zagrije i jednostavno ne može da obavlja svoj posao za koji je namijenjena”, savjetuje Ivan.
Stizali su svuda.
“Stizali smo, po snijegu, obići planine iznad Nikšića, ka Šavniku i Kolašinu. Iznad Danilovgrada, takođe iznad primorja, Lovćen, Orjen i jedna po meni jako specijalna vožnja iznad Risna i Perasta. I naravno Žabljak.”, kaže Ivan.
Pitali smo koji su najrizičniji djelovi države za vožnju.
“Najrizičniji djelovi su gradovi. Tu je najveća džungla što se vožnje tiče, shvatamo naravno da smo teže uočljivi, ali bih takođe apelovao na sve vozače u Crnoj Gori da se obrati pažnja i na ostale učesnike u saobraćaju, da od veličine auta ne zavise pravila prednosti. Najopasnije su raskrsnice i oduzimanje prednosti, da vodimo računa svi o ovome i kolege motoristi, da imamo na umu da nas nije lako vidjeti a takođe i vozači automobila da poštuju pravila. U planini sve zavisi samo od naše pažnje, što je velika prednost i rasterećenje. Volimo obići udaljene katune i družiti se malo sa ljudima koji tu žive, uvijek se ima sta čuti i naučiti, recimo kako se zove koji vrh, kuda imaju samo njima znane kozje staze, pa do legendi o zmajevima ispod Tali vrha. Lijepo je što nas ljudi svuda srdačno dočekaju, to je vrlina našeg naroda koju moramo da čuvamo”, smatra Ivan.
