Manje-više, niko se ne okreće ka drugima, zabavljajući se svojom mukom, rješavajući svoje Gordijeve čvorove. To tako i treba, jer je svaki tamni hodnik života, započeo odlukom da uđemo u njega.
U tom hodniku, sadržinski, svaki dan liči jedan na drugi. Međutim, dođe vrijeme kada se pojave varnice iz nekih prašnjavih čoškova. U tom sivom hodniku, inače, kućni savjet je odlučio da demokratija bude osnovno načelo i da svako od nas, podjednako, nema pravo glasa. E sad ... to kad zaiskri nešto u tim prašnjavim ćoškovima, to se u demokratiji naziva izborima.
Od izbora sam davno prestao da se nadam, ali me uvijek nostalgično podsjete na djetinjstvo. U jednom periodu života sam svakog jutra hranio golubove i vrapce. Otvorim prozor na dva minuta, bacim im mrvice, oni se potuku oko svake i tutanj, svako na svoju stranu. Znam da će opet sjutra doći, a šta će biti sa njima do tada, ni ne razmišljam. E tako je i sa demokratijom, izborima i nama u njima. Ovi najbučniji pokupe mrvice proslavljajući veličinu svake, ovi odozgo su humani to dva minuta i možemo kolektivno da pustimo reprizu serije „Srećni ljudi“. To što nam nedostaje sistem, e na to smo habituirali. Prvo se pitaš, treba li to tako, nakon toga i mora li to tako i onda shvatiš da i treba i mora, jer smo u jednom ogromnom procentu, svaku poru našeg života, do zadnje mrve zaslužili.
Moglo bi se tu o nama mnogo toga pričati i pisati, ali je funkcionalno koliko i okretanje pedala na biciklu unazad. Ništa više nije funkcionalno pisati ni o ovima odozgo, bez obzira na to koju klupu zauzimaju, ali me ta rabota makar malo više zabavlja.
Dođu tako ti izbori, polome se ko će više vodenicu na svoju stranu da okrene i ko će koga jasnije da kupi ili namami. Prebroje se glasovi i dobijemo matematički, logički i ljudski nemoguću situaciju. Svi su zadovoljni, svi imaju trend rasta i svi su pobjednici. Da bi neko pobijedio, neko mora i da izgubi. Nije valjda da je, pored tolikih pobjednika, samo narod izgubio. Hladi se šampanjac u svakom izbornom štabu, smoki i kikiriki u činijama samo što ne počnu da urlaju od sreće. Nikako mi nije jasno kako možeš slaviti jedan mandat. Zamislite da je šampanjac živo biće i da mu kažu da će biti otvoren kad se ustanovi, dodatnim prebrojavanjem glasova, da je jedna stranka osvojila jedan mandat. Pravda za šampanjac!
Svako se grčevito uhvatio za taj neki statistički parametar, koji je ponekad i jedini mogući za koji se mogu uhvatiti. Kakve su to pobjede kad znaš da orgoman broj ljudi ni ne vjeruje u te izbore, drugi su isprepadani, treći to rade iz navike, za četvrte se glasno ali bez dokaza šapuće da su potkupljeni. Cijeli tvoj posao je da ubijediš biračko tijelo da ti vjeruje i to uradi dva odsto i ti slaviš ?! Vladaš, jedva krpiš koalicije ko stare džakove, samo da bi i dalje vladao i ti slaviš ?! Želiš da vladaš i želja ti se ne ispunjava tri decenije i ti slaviš?!
Zašto je strah od neuspjeha toliko veliki da nadjača težnju da budemo ljudi? Kada će neko staviti kravatu na tu svoju ispeglanu košulju i reći da je kiksao? Da nije bilo dobro i da u rukama miluje poraz po dužini, širini i dubini. Kada će doći neko i reći da mu treba podrška cijelog naroda, a ne da mu se u glavi motaju samo bršljeni i lijane kojima može doći do milimetra koji dolazi posle 50 odsto.
Tada, kada tog nekog budu zanimali ljudi i glasovi, tada ćemo izaći iz ovog hodnika sjenki. Tada ćemo se istinski radovati i nećemo imati vremena za šampanjac. Opet, pravda za šampanjac!
Kolumna: Nikola Mijušković
