Stihove su govorili Boban Čvorović i Miloš Zvicer, zanimljive podatke iz biografije čitao je Milo Vučinić , dok je moderatorka večeri bila Nevena Tomić . Događaj je organizovalo NVO Društvo prijatelja biblioteke ,,Njegoš'' u saradnji sa JU Bibliotekom ,,Njegoš', dok su idejni tvorci večeri bili novinarka Ana Dragićević i bibliotekar Ivan Lješković.
Boban Čvorović je maestralno izgovarao stihove: ,,Tužba Svetom Vasiliju Ostroškom'', ,,Ljudi sijenke'', ,,Elegija majci''... , a nakon gromoglasnog aplauza, Miloš Zvicer je svojim dubokim glasom grmio zaneseno stihove: ,,Crnci i Crnogorci'', ,,Pismo mrtvom ocu'' i druge. Na kraju večeri je uz zvuke gitare Gorana Grozdanića i Dina Maksutija, Kristina Šćepanović otpjevala pjesmu Lesa Ivanovića ,,Kari Šabanovi''.
Šetajući parkom te večeri, gospodina Slobodana Jovanovića je nešto privuklo da zakorači u Gradsku kuću i prisustvuje tom neobičnom događaju. Dva dana kasnije ovaj divni čovjek je poslao Društvu prijatelja biblioteke ,,Njegoš'' pismo čiju sadržinu prenosimo u cjelosti :
Poštovana gospodo,
u Nikšiću sam posle ravno četrdeset godina. Dugo nemam kontakta sa ovim gradom, sem što sam početkom osamdesetih radio u Industriji piva na poslovima zamenika poslovođe u sektoru tehnologije. Tada je Nikšić bio grad pun života, vrvio je žagor na ulici, na svakom uglu bila je galama. Tako ja Nikšić pamtim pun živosti, neke meni tada nedokučive energije, žara, kakav ranije nisam sretao u mestima moje Vojvodine. Miris večeri, Rajo, Gogo, Paja, Filip, Baćo i ekipa su meni draga bića, moji drugari ostali u Nikšiću, kao jedina uspomena da sam nekada tu živeo. Eto ponovo hodam ovim gradom, sada turistički, penzionerski. I šetam tako gradskim parkom. U onoj staroj kući u centru parka, koja je nekada bila naš kafanski sastanak, prigušena svetlost kao da me je dozivala da uđem. Ušao sam i po zvuku iza drvenih vrata shvatio sam da se održava neko kulturno veče. Neprimetno sam ušao i seo u zadnji red. Slušao sam. Slušao sam jednu mladost, meni potpuno nepoznate ljude. Slušali su i drugi. Mušica se nije čula. Nikada u Vojvodini koju sam prošao uzduž i popreko nisam osetio takvu pažnju slušalaca.
Oni ljudi, onako glasni i gabaritni, u jednoj sali u istom tom gradu četrdeset godina kasnije, pretvorili su se u jednu uho. Na podu je bilo suvo lišće, na stolu vino, svetlost prigušena i mladi ljudi. Toliko mladog sveta i toliko otmene starije gospode u publici. Probrani Nikšićani, ona gospoda za koju sam mislio da su iščezli, da ih više nema. Kasnije su mi rekli da je vaša organizacija ovo veče održala. Niste svesni koliko sam bio sretan. Nakon četrdeset godina sam u Nikšiću i samo jedno kulturno veče, diglo je u mojim očima sliku o gradu kojeg sam već pomalo zaboravio, o gradu kojeg sam crtao u snovima jer nisam imao priliku dugo da budem u njemu. Znao sam sve... I Vita i pivo i Trebjesu i Sutjesku i korzo i devojke, a opet nisam znao ništa. A da tada nisam otišao ne bih danas došao...Mladosti, nikšićka, moja...Hvala vam na onoj divnoj večeri...Hvala vam mladosti, nikšićka, moja.
Slobodan Jovanović
Stara Detelinara
Novi Sad
