„Imao sam dara i ogromnu želju da učim. Prvih pet godina provodio sam učeći, usavršavajući se. Bio je to period odricanja, rada i velikih očekivanja“, kaže Cerović. Nakon što je izučio sve tehnike koje su mu bile potrebne da u potpunosti ovlada duborezom, Željko je počeo i da prodaje svoje rukotvorine.
Danas sa ponosom kaže da posljednjih petnaest godina živi od hobija, koji je pretvorio u biznis.
„Od kada sam počeo da se bavim ovim poslom trudim se da budem drugačiji i da moji proizvodi budu autentični. Ljubitelji umjetnosti i rukotvorina znaju da prepoznaju kvalitet i talenat. Kada je u pitanju duborez ljudi sami dolaze. Isplatilo se učenje i rad, a moji radovi postali su prepoznatljivi, tako da je dosta radova u duborezu urađeno i za inostrano tržište“, ističe Cerović.
Uz duborez, posebno mjesto u Cerovićevom stvaralaštvu zauzima heraldika pa sve češće izrađuje porodične grbove.
Prekretnica sa suvenirima
Nažalost, na drugoj strani, interesovanje za duborezom u Crnoj Gori je oslabilo. Kupci su počeli više pažnje da poklanjaju sitnijim stvarima, zbog čega se Cerović prije šest godina odlučio za izradu suvenira.
Motivi su različiti, pa se u kolekciji Cerovićevih rukotvorina mogu naći programi za more, tradiciju, etno stil, crkveni i program za firme. Zahvaljujući ranijem iskustvu i kontaktima koje je ostavrio baveći se ugostiteljstvom i turizmom uspio je da na pravi način plasira rukotvorine.
Kako bi ostvario veću prodaju, saradnju je uspostavio sa etno selima, ali i kolegama koji se, takođe, bave izradom rukotvorina.
„Neophodno je da se krećete, kontaktirate i pravite marketing svojim proizvodima. Budućnost ovog posla je u etno selima, koja obilazim širom Crne Gore. Okupljam ljude oko sebe koji se bave vezom, tkanjem, izradom nekih drugih rukotvorina i na taj način pokušavamo da se predstavimo tržištu. Bez udruživanja pojedinac teško može da opstane. Moramo naći zajednički odgovor industrijskoj proizvodnji koja dolazi iz Kine i prodaje se za mali novac“, naglašava Cerović.
Rad i trud donosi novac
Interesovanje za izradu doboreza i suvenira veliko je. U radionicu kod Cerovića gotovo svakodnevno neko navrati da pita da li može da uči. Najčešće se interesuju penzioneri, dok mladi više jure za novcem.
„Mladi misle da se to može naučiti za kratko vrijeme. Kada vide koliko truda, rada i talenta treba za duborez, odustaju. Žele da zarade novac što prije, a ne shvataju da moraju mnogo da daju da bi nešto i dobili. Za ovaj posao neophodan je rad i samo rad“, ističe Cerović.
Mladima koji imaju talenat i razmišljaju da se bave svojim biznisom Cerović poručuje da se upuste u avanturu stvaranja i da će uloženi trud dati rezultate.
„Od ovog posla zaista može fino da se živi. Mladi koji žele mogu da dođu kod mene u moj atelje, koji je u potpunosti opremljen i pretvoren u odličan kutak za rad, ali i odmor, i ja ću im prenijeti svo znanje koje imam“, poručio je Cerović.
Znanje dijeli sa paraplegičarima
U posljednje vrijeme Cerović je angažovan i kao trener u radionici Udruženja paraplegičara.
„Osjeća se toliki napredak i volja kod njihovih članova da je to za svaku pohvalu. Oni su mnogo svjesniji svojih mogućnosti i svoje pozicije zbog čega imaju mnogo više želje da uče i da stvaraju“, naglašava Cerović.
