Visok, vitak, prav sa gospodskim držanjem starog profesora u penziji, ali sa dječačkim osmijehom, uživa status pokretnog slobodnjaka koji je zadužen za podizanje duha među dzangizavom gerijatrijom.
Uvijek je spreman da razvedri i nasmije cimera i docimere, da udijeli kompliment veselim medicinskim sestrama i koji je uvijek ,,na noge’’ za one koji to nijesu, pa im sa lakoćom trkne do prodavnice ili ih provoza u šetnju. 
Uz čašicu rakije, otpoče prvo poglavlje svog romana, pa reče kako je rođen u aprilu mjesecu, u selu Bijela, ali su ga upisali u matičnu knjigu tek u oktobru jer je pop dolazio samo jednom godišnje da popiše djecu. Predak bratsva Gvozdenovića zvao se Grgur, koji se u 94-oj oženio sa ženom koja je tada imala 53 godine i godinu kasnije su dobili sina Mira po kome dobi ime.
"Sjećam se kako smo bježali od Talijana u planinu, moj stari me stavi da stražarim dok on krijući kopa kukuruz, pa da mu javim kad naiđu da bježimo. Ja nisam vidio dvojicu i oni nas uhvate. Morali smo da im nosimo stvari jer su pljačkali po selu. Meni prebaciše vezane kokoške preko ramena i odvedoše nas na veliku livadu. Onaj jedan otkinu malo hljeba i sira, dade mi, odmahnu rukom i reče ,,via!’’ Ja se odmaknem par metara i počnem da plačem. Oni počeše nešto da džamrgaju, odgurnuše starog i rekoše i njemu ,,via’’ jer da su ga poveli, ubili bi ga… mojoj sreći nije bilo kraja. A sjećam se i kad su kapitulirali. Meni je tada bilo 8, a mom bratu Božidaru 5, vode mazge, nose šatore i kada su ih razapeli mi odemo kod njih. Oni nas ugledaju, daju nam po bombon, ja kažem Božidaru ,,ajmo krasti jaja da ih prodamo Talijanima’’ i jedva iskupimo 5,6 jer nije bilo kukuruza, pa koke slabo nosile, donesem im, a oni mi kroz osmijeh kažu ,,amico mio’’ i daju nam pakovanje cigareta bez filtera i mi pripalimo cigar i kad sam povukao dim hoću da crknem od kašlja, ali sam krijući učio da pušim. Jednu kutiju sam sakrio na odžaku ispod jedne cigle i kada je moj brat 20 godina kasnije renovirao kuću, našli su tu kutiju koja je lijepo mirisala."
Tad se starac sjeti i reče ,,uuu ja danas nisam pušio’’, zapali cigar, povuče dim, pa nastavi:
,,Kada sam završio osnovnu školu, morali smo da pješačimo 7 kilometara do Šavnika gdje je bila srednja škola, a nije bilo lako ići toliko jer mi tada nismo imali obuće, ni kišobrana, ni gumenih opanaka, nego nam je obuća bila izrađena od kože krave ili vola sa onim zakrivljenjem na vrhu i zato se vremenom broj đaka osipao. Ja sam sa završenim petim razredom ostao da čuvam zadružna goveda i onda sam riješio da sa 14 godina pođem kod starijeg brata Veljka u Beograd. Majka je dobila na dar metar štofa da sašije suknju i od tog materijala mi je krojač sašio pantalone, koje su mi bile kratke jer sam već bio visok. Majka mi je oplela džemper od vune, dolje opanci i spreme mi krpu, koja je bila zavežljaj u koju su mi stavili hljeba i sira i oprave me na voz u Nikšić. Voz je putovao 3 dana i samo sam zapamtio adresu od brata- Dušana Bogdanovića broj 12. Kada sam izašao iz voza, neka su djeca išla za mnom i svi su se okretali i zagledali me takvog, a ja zbunjen tražim adresu i nekako dođem do Vukovog spomenika, kažu mi kuda da idem i tako sam srećan bio kad sam pronašao kapiju koju mi je otvorila žena u crvenom šlafroku od koje sam se postidio i saopštila mi da mi je brat pošao za Crnu Goru. Sjetim se da imam tetka u Zemunu, pođem vozom i znam samo da živi pored Konjičke škole, pođem tamo sa onom krpom gdje ima hljeba i sira i tražim ga dok me opet svi zagledaju . Ostao sam kod njega nedelju dana dok mi se brat nije vratio. Brat me fino obukao i poveo na večeru. Sjećam se da je naručio punjene paprike i upitao me šta ja želim jesti, na šta sam odgovorio ,,isto što i ti’’ jer tada nisam ni znao šta su punjene parike.”
Odatle odlazi u Travnik gdje završava Vojno-industrijsku školu učeći noću u menzi. Upoznaje buduću suprugu Maricu sa kojom dobija sina i ćerku. Upisuje Tehničko-pedagoški fakultet dok uporedo radi i dobija stipendiju pod uslovom da kad završi, postane predavač.
,,Tamo sam naučio plesati, postao gospodin, a ne onaj sa krpom u opankama koji nosi sir.’’
Put ga dovodi u Sarajevo gdje dobija posao profesora termo-dinamike gdje se zadržava 27 godina.
,,Kada je izbio rat, mene niko nije dirao, čak su me štitili neki moji učenici koji su tada obukli uniforme. Tokom rata metak me nije htio. Vratio sam se na Cetinje, predavao dvije godine i čim sam navršio 60 penzionisao se i pošao u Bijelu. Kroz razvučen osmijeh reče :,,Ja sam svoje penzionerske dane proveo tako lijepo. Supruga i ja držali smo krave, svinje, baštu, voćnjak, cvijeće, pse Rexa juniora i seniora, puno mačaka koje piju mlijeko i mašu repićima dok ih mi gledamo i uživamo. I tako sam živio 20 godina dok supruga nije umrla. Malo poslije sam počeo da se družim sa prijateljicom moje supruge koja je bila bibliotekarka u Sarajevu i onda smo se družili dok i ona nije umrla od korone. Ostao sam opet sam.Ljeta sam provodio sam u Bijeloj sa mačkom Žućom, zimi kod sina u Sarajevo,ali nisam htio da mu budem na teretu. Žuća je znao moju narav, kada hoću da uđem u kuću da saslušam ,,Dnevnik'' on uđe sa mnom saslušamo ga i izađemo vani. Znao je da ode u šetnju i zadrži se i meni bude neprijatno u kući bez njega.
Kada se otvorio Dom, postao sam prvi stanovnik. Dom je komforno rađen, sve su garsonjere. Ima nas 150 od čega 50 nepokretnih. Sastav je vrlo heterogen. Postoji samo jedna korisnica koja je starija od mene i ona ima 97 godina. U životu sam pročitao dva i po do tri miliona stranica, ali sam imao sreće da moj cimer postane Gajo Gluščević koji je pročitao čak više i od mene. Mi imamo interni dogovor da gasimo svijetlo tačno u ponoć. Ujutru sam lijen i ne volim jesti , popijem čaj jer ne volim konzerve, viršle, priganice jer smatram da što manje jedeš, a više radiš, to si zdraviji. To je zakon! Za doručak pojedem bananu, ručak je vrlo bitan i mora se nešto više pojesti, a uveče samo jabuka.''
Starac Miro ne pamti da ga je ikad zaboljela glava, ne pije nikakve ljekove osim ljekova za spavanje. Kaže da se priprema za kraj poslednjeg poglavlja i da priželjkuje smrt bez mučenja.
Na pitanje da li je život kratak, zasta, zamisli se, pa reče: "S obzirom da sam imao puno paćenja, jednu trećinu sam bio gladan, ipak je meni dug život."
Svako ima svoju priču da ispriča. Naša dužnost je da privučemo stolicu i da slušamo stariju generaciju jer kažu da su njihove priče relikvije prošlosti i sjeme budućnosti koju smo zajedno izgradili.
