Komisija kojom su koordinirali Aleksandar Perović, direktor i Igor Delić, jedan od osnivača “Ozona”, inače profesor srpskog jezika i književnosti, ocjenjivala je 18 radova koji su ispunjavali tehničke kriterijume konkursa, a svi su bili u kategoriji bloga ili stava.
“Iako se bilo teško opredjeliti između agrumentovanih, iskrenih i emotivnih stavova naših sugrađana i sugrađanki, lični pečat koji je svom tekstu dala gospođa Slavica Petković ostavio je poseban utisak na sve nas i učinio nas ponosnim što su nikšiće lipe sem ekosistemske, istorijske i kulturološke, imale i još jednu važnu ulogu, nekog ko otvorenog srca prihvata one koji promjene životnu sredinu i koji su vođeni ljubavlju život vezali za naš grad”, rekao je Aleksandar Perović, direktor “Ozona”.
On je dodao da jučerašnji početak rekonstrukcije Trga Slobode smatra nedopustivim te da će se nastaviti boriti za očuvanje lipa.
“Borićemo se i dalje svi zajedno da Nikšić brendiramo kao grad lipa i na taj način utičemo na bolju turističku ponudu, ali i na odgovorniji odnos prema urbanom zelenilu, koje ima veliki značaj za kvalitet života građana, naročito u kontekstu adaptacije na klimatske promjene i kvalitet vazduha, problemima sa kojima se sve više suočavamo” zaključio je Perović i izrazio sumnju da u cijeloj priči postoji neka interesna pozadina, ali da su i pristigli komentari sugrađana najbolja potvrda da su sa pravom u javnosti iznijeli sve sumnje i nepravilnosti koje prate ovaj kontraverzni projekat.
Novčana nagrada u visini od 100 eura biće uručena na dešavanju koje će Ekološki pokret “OZON” organizovati u svojim prostorijama u cilju okupljanja i upoznavanja svih učesnika konkursa.
Nagradjeni stav Slavice Petković
Sa potpisom miomirisa, kroz korenje i granje, preko stamenih stabala ispisujem pristupnicu za život.
Pre 20 godina počinje moja nedovršena priča. Dolazak u vrletnu Crnu Goru iz pitome ravnice Srema. Tih novembarskih dana nebo su premrežile opustele krošnje breza i vrba i svojim hukom pojačavale uzdahe majke zabrinute za moju budućnost u nepoznatom gradu. A mene je vodila ljubav. Samo su treperave lipetiho, ispod glasa nadnoseći se utešno i zaštitnički šaputale da će me i u Nikšiću sačekati bliske i mirisne.
I kao na prvom plesu, dostojanstvene gospođe lipe, uvedoše me svojim srdačnim mahanjem u grad koji me je prizvao, ponudio svoje srce i osvojio moje. Jednu kraljicu čekala je dolina jorgovana, a ja sam čekala proleće i opojni miris lipa. One su bile moji putokazi i orjentiri. Moja slova i moje note. Otkrile su mi staze prema novim prijateljima, Zahumlju, prema muzeju, muzičkoj školi...
Nije sve uvek bilo idilično. Sudar mentaliteta, običaja, vaspitanja dece, neprilagođenost.. Ali dovoljno bi bilo da besciljno prođem tužna i zamišljena bilo kojom ulicom i u hladu drvoreda, kroz kaleidoskop grana, posmatrajući nebo i sama poput ptice prhnem visoko.
Korenjem duboko vezane za zemlju, žilavu, krševitu i natopljenu krvlju i slavom, pobeda i podelama, bratimljenjima i manitostima ni lipe nisu pošteđene uporne borbe za opstanak. Ni danas.
A one nas čuvaju, savetuju, bodre. Stražare nad nama. Nežnije su nego mahovina koja ih mestimično grli. Njihovi bledožuti pupoljci kao opojna kiša nadnose se nad grad.
A ja živim u strahu da su i one u današnje vreme ugrožene, neshvaćene. Kad divlji pitomima presecaju put nadam se u pobedu razuma. Čuveni korzo i trg bez lipa postaće bezlična urbana ravnodušna nadgrobna ploča. Da gorko podseća na poeziju Vita, Vukmana, Duga.
"Oblaci ne gutaju svoju kišu, drveće ne jede svoje plodove. Sve što je veliko, uvek je u korist drugih."
Zaśtitimo ono što volimo. Sačuvajmo dobri duh. Posadimo šume lipa. Nikšić nije samo grad čelika i piva. Njegova duša miriše na lipe.
