Teniska loptica od Poreča do Gvozdenica

Ogroman broj igrača tako je dobio priliku da se oproba u ”bijelom sportu”, a zasluge pripadaju Mijodragu Mijuškoviću, koji je prije 20 godina krenuo u skup i neizvjestan projekat.

”Negdje 2004. ili 2005. mi je sinulo da napravim nešto ovakvo. Brat i ja pomagali smo Branu Milunoviću da napravi terene. Onda sam rekao, ”ja ću”. Počeo sam da kopam. Zemlja ovdje je pjeskuša. Zato je i šljunkara tu. Ako nemaš vode, ništa. Možda uspije samo neka rana kultura. Ali, zato je idealna za drenažu. Upija vodu… Skinut je vrlo mali sloj i napravljeni drenažni kanali”, prisjeća se Mijušković kako je izgledao početak poduhvata.

Mukotrpne radove pratila je, kaže, nevjerica komšija, koji su se čudili njegovom svakodnevnom poslu.

”Ovdje su mi se samo čudili šta radim. Jedan rođak koji je tada imao 80 godina, pitao je ”kada ću ja ovdje zaigrati”. Ja sam mu rekao da ću ga zvati kad završim. Prošlo je sedam godina i tada sam pozvao rođaka ”Tomo, sjećaš li se kad si mi rekao kad ćeš zaigrati”. On se tada nasmijao. To je bilo zanimljivo…”, prepričava jednu od anegdota koje su pratile ”nicanje” terena.

Mijodragu se potom pridružio Milorad, brat – blizanac, koji je u neposrednoj blizini napravio drugi teren. Zahvaljujući tome, ovaj sport u gradu pod Trebjesom postao je još popularniji. Kako kaže, tenis se igrao do jedan, dva uveče.

No, Mijušković nije stao tu, već je poželio da napravi halu, koja takođe nije postojala u gradu. Negovu ideju podržao je brat i to je bio početak velikog zajedničkog posla.

”U početku sam mislio da kupim gotovu konstrukciju i da je postavim na zemljanu podlogu. Niko nam nije pomagao, samo nas dvojica smo radili. Preko 100 kubika betona i svaki sam gram ja umiješao, a svaki je on ugradio, 22 temeljne stope po kubu betona, preko 4.000 blokova… Svaki sam ja donio, a on uzidao. Konstrukcija – lukovi to su rešetkasti nosači, svaki sam komad ja izvezao. Radio sam na -6 stepeni. On je zavario svaki stub. Sve što smo platili je 10 dana za dvojicu varioca, koji su ubrzali posao. Brat im je napravio model. Oni su samo varili. Sve ostalo smo mi uradili, uključujući savijanje lukova mašinom. Nama su najbliži govorili da pravimo ‘Skadar na Bojani’ i da nikad nećemo završiti. Čitajući Alhemičara Paula Koelja pročitao sam ”Ako imaš jaku želju i cijela Vaseljena je uz tebe”. U julu 2023. godine smo brat i ja uzeli rekete”, navodi on i dodaje da su radovi ukupno trajali nešto preko devet godina, ali i da su i dalje u toku.

Danas je to reprezentativan objekat, koji ima vrhunske uslove za tenis, a posjećuju ga rekreativci i profesionalni sportisti, kao i mlade nade u ovom sportu koje čekaju da zablistaju na velikoj sceni.

”Desi se da dođu i stranci. Organizuju dubl. Kada su turniri u gradu, dolaze i koriste ove terene za pripremu. Treba im trening. Prošle godine je turnir trajao 15 dana. Baš tada je došao čovjek sa svojim sinom. Bilo je finale turnira do 12 ili 14 godina za djecu. I taj čovjek je gledao sina u finalu, koji je kasnije i osvojio turnir u Nikšiću. Saznao sam da je u pitanju svjetski prvak u ragbiju iz Južnoafričke Republike”, priča on i dodaje da je interesovanje napredovalo sa uspjesima tenisera koji potiču sa ovih prostora.

Da bi sve dobilo organizacionu zaokruženost, Mijušković je osnovao Sportsko-rekreativno društvo Montenegro tim pod čijim okriljem funkcionišu teniski tereni.

”Nekad smo bili dio Planinarskog saveza, jer nam je to, pored tenisa, bila jedna od osnovnih aktivnosti. Međutim, promjenama Zakona o sportu, razdvojene su djelatnosti preregistracijom. Tako je nastao PK Montenegro tim sa planinarenjem kao osnovnom djelatnošću. A, mi smo ostali posebno”, objašnjava ovaj entuzijasta koji je svojim rukama napravio sportsku ”priču”.

Upravo ove godine Montenegro tim obilježava jubiljej – 20 godina postojanja, koji će biti obilježen krajem avgusta kada će organizovati turnir uz podršku Saveza sporta ”Sport za sve”.

”Skoro smo imali Skupštinu. Najavio sam da ćemo organizovati turnir. I onu su spremni da pomognu i promovišu događaj. Svake godine imamo turnir koji mi organizujemo za naše redovne korisnike. Igrala se liga 16 godina tokom cijelog ljeta u organizaciji samih korisnika. Bude osam kola, na 20-ak dana je kolo… Mi dajemo logistiku. Oni učestvuju sa kotizacijom. Od tih para se podijele nagrade, a one se doniraju u humanitarne svrhe”, napominje i taj karakter okupljanja na šljaci u Gvozdenicama.

A, sve je počelo, kaže Mijušković, tokom praktičnih studija na smjeru sportske rekreacije, koje su obavljane u Rovinju u Hrvatskoj, kada su se on i Milorad prvi put susreli sa tenisom.

”U Rovinju smo imali skijanje na vodi, jedrenje na dasci, jedrenje na jedrilici, ronjenje, između ostalog i tenis… Dakle, sve aktivnosti koje se u turizmu provode. I, kao animatori sportske rekreacije, u turizmu se zapošljavaju takvi kadrovi. Onda, da bi animirali turiste, potrebno je poznavati sve te sportove. I, tada smo posjetili Umag i Poreč… U Poreču 80-ih godina je bilo 100 zemljanih terena za tenis, a u Crnoj Gori nijedan. Mi smo tamo zavoljeli igru”, priča čovjek koji je svoju ideju pretvorio u realnost.