Dnevni centar – mjesto gdje živite ljubav i ostvarujete se kao čovjek

Ceca ukrašava drvenu kutiju, foto: Marija Goranović

„Ona sama radi, sad je na nivou samostalnosti da njoj više ne moram da budem operativac, sad je ona meni asistent. Tako ona meni kaže – da je asistent. Ona više i ne prihvata poslove niže od asistenta“, priča o Ceci Rajna Drekalović, koordinatorka grupe u Dnevnom centru, u kojoj smo tog dana zatekli i Danila i Vuka.

Danilo je odnedavno korisnik Dnevnog centra. Dok ukrašava flašu kaže nam da je iz Pive, da najviše voli da se druži, a pohvalio nam se da je osvojio medalju na Specijalnoj olimpijadi.

Rajna i Danilo, foto: Marija Goranović

„Ova grupa je jako dobra i funkcionalna. Ja u ovoj grupi imam 11 korisnika, visoko funkcionalni su i 90 odsto čini omladina sa Daunovim sindromom“, priča Drekalović.

Rajna i koordinatorke sa grupom, foto: Marija Goranović

U Dnevnom centru radi 13 godina koliko i postoji ustanova. Iako priznaje da je čeznula da radi u prosvjeti, danas sa posebnim žarom ističe da nije pogriješila.

„Prije četiri dana kada su oni došli sa raspusta ja sam toliko bila ispunjena, jer ne možete da vjerujete kolika je to količina ljubavi bila kad su oni vidjeli mene posle toliko vremena. Koliko sam ja njima nedostajala, a moram da priznam i oni meni. Prvi put sam izjednačila neku svoju želju sa realnošću da ipak nijesam pogriješila, iako sam sve godine čeznula da budem učiteljica. Nije sve ni u tom nekom pečatu profesionalne ostvarenosti, ja sam se ovdje ostvarila kao čovjek.“

Posebna dobrodošlica za korisnike

„Mislim da je to možda nekome neobično ko dođe koliko se mi smijemo i koliko je pozitivna atmosfera. Žao mi je što nijeste ovdje kad dolaze korisnici, samo čujete kao na stadionu: „Ooo“. Kad oni dolaze mi svakog dočekujemo, to je jedan nastup“, priča Drekalović.

A dan u Dnevnom centru započinje pričom i sumiranjem utisaka prethodnog dana. Trude se da svaki bude različit u skladu sa raspoloženjem i željama korisnika.

„Pričamo gdje smo bili, ko im je dolazio, ja znam čitave njihove porodice, prepoznajem ih sa slika. Oni vole to da pokazuju. Imaju obrok, posle obroka idu aktivnosti. Najčešće to bude dekupaž, drvo, art okupacija u zavisnosti koja nam je cjelina ili tema koju želimo da odradimo. Nekad to bude samo cjepkanje salveta, neko radi lijepljenje. Ne mogu ni svi oni isto, kao što ne možemo ni mi. Imamo fizičku aktivnost, rade vježbe sa fizioterapeutom, neko ko ima individualni tretman odlazi sa njim, po potrebi uključuje se i psiholog u nekim radionicama. Ima dana kada oni najviše vole da slušaju muziku, tada pravimo željoteku. Lijepo je da imaju rutinu, ali ako neko nekad ne želi da učestvuje, nema potrebe da radi po svaku cijenu“, ističe Drekalović.

Dnevni centar ima 52 korisnika, 28 stalno zaposlenih, uz još desetak ljudi koji su angažovani kroz projekte.

Izašli iz četiri zida i pokrenuli brojne aktivnosti

Za svoj posao kaže da nije drugačiji od ostalih. Zna imena svih korisnika. Radio je sa njima 11 i po godina prije nego što je došao na mjesto direktora te ustanove. Sve te godine osluškujući njihove potrebe znao je da je cilj izvesti ih iz Dnevnog centra. I to su, kaže, i uradili.

Tako korisnici Dnevnog centra glume, osvajaju modne piste, pjevaju, planire, bave se sportom, idu na izlete, ekskurzije…

„Na Zlatiboru smo se na Danu defektologa predstavili filmom, prezentovali smo naš rad, naš grad, Crnu Goru i mogu reći da smo dobili pozitivne kritike, čak su ljudi bili oduševljeni šta mi to radimo i kako sprovodimo. Kao neko ko je radio u ovoj ustanovi dosta toga sam posmatrao i gledao, onda kad sam došao na mjesto direktora dao sam veću slobodu kod zaposlenih. Moj cilj je bio da izvedemo djecu iz Dnevnog centra. Da ne borave u prostorijama, da ne budemo u četiri zida“, započinje razgovor za portal Onogošt direktor Centra, Radovan Dragnić.

Pohvalio se aktivnostima Specijalne olimpijade sportskog kluba koji djeluje u okvirima Dnevnog centra deset godina, a čiji je i predsjednik. Nabraja i da su članovi sportskog saveza Specijalne olimpijade Crne Gore koja će se održati u našem gradu, već pet godina su i domaćini atletskog državnog prvenstva za osobe sa intelektualnim smetnjama… Pokrenuli su brojne projekte.

Dragnić, foto: Marija Goranović

„Drago mi je što sam vidio da drugi dnevni centri primjenjuju ono što mi radimo. Dobro raspoloženje samih korisnika koji dođu ođe, pa neće da idu kući, dosta govori o njima koliko su zadovoljni. Suština je uvesti djecu u neku društvenu zajednicu i da okruženje shvati da su oni isti kao mi, samo im treba na neki način porška. Sve što mi možemo da uradimo mogu i oni, uz tu podršku“, ističe Dragnić.

Pohvaljuje humanost naših sugrađana i privrednih subjekata, uz čiju podršku organizuju džip reli akcije, planinarenje, odlazak u streljanu, teretanu, boravak na bazenu… Vlasnici lokala ponavljaju pozive da budu njihovi gosti.

Ipak, bezbjednost korisnika je najvažnija, zbog toga, ističe Dragnić, koliko je posao ljudi u Dnevnom centru odgovoran i koliko zahtjeva stalnu edukaciju.

„Ovo je ustanova koja pruža uslugu dnevnog boravka djeteta sa intelektualnim smetnjama. Mi ćemo njima da ispunimo dan. Činimo uslugu prevoza i hranjenja, imaju dva obroka ovdje, doručak i ručak. Poštujemo procedure, poštujući te procedure štitimo sebe i korisnike. To je veoma značajno, bez obzira koliko imao empatiju prema ovoj djeci moraš biti profesionalac u ovom poslu. Nekad moraš da zagrliš i pomaziš korisnika, to je jače od tebe. U drugom dijelu moraš da budeš profesionalac, znaju se pravila koja se moraju poštovati, nije sve dozvoljeno u svakom momentu i svakom trenutku. Zna se u svakom momentu gdje ko treba da bude, s kim treba da bude, da bi bili sigurni u ono što radimo“.

Povećati kapacitete i izgraditi Centar za autizam

Otkriva da postoje inicijative da se povećaju kapaciteti Dnevnog centra.

„Mi ovdje imamo možda jednog korisnika više nego što bi trebalo. U saradnji sa lokalnom upravom, imamo nagovještaja i obećanja da se povećaju kapaciteti. Tražimo način da bude ekonomski isplativo i funkcionalno. Da budemo jedni uz druge, da ne dijelimo sektore. Uputili smo neke zahtjeve prema nadležnom Ministarstvu“, rekao je on.

Pored toga, kaže, inicirali su ideju da se napravi poseban Centar za autizam u Nikšiću. Stigla su i obećanja od lokalne uprave, a Dragnić ocjenjuje koliko bi to značilo za same korisnike i njihove roditelje.

Nekad Dnevni centar prepoznavali po restoranu, danas ustanova za koju svi znaju

Ako ste prije deset godina u Nikšiću tražili taksistima da vas odvezu do Dnevnog centra, mali bi broj njih, bez navođenja na obližnji restoran, svadbeni salon, znao gdje se nalazi. Danas, nakon 13 godina, situacija je drugačija, kaže Drekalović i to je ocjenjuje znak koliko smo kao društvo i sistem  napredovali.

„Mislim da je prvi zadatak Dnevnog centra integracija djece u društvo. Mislim da i društvo Dnevni centar, sve što više trajemo, sve bolje i više prihvata. Mislim da smo postali toliko prepoznatljivi. Vjerujete, prvih godina kad kažete taksisti gdje se nalazi Dnevni centar uvijek smo se pozivali na restorane okolo, mislim da sad svi okolo znaju gdje je Dnevni centar, svi znaju za korisnike“, ističe Drekalović.

Korisnici kaže mogu, žele, vole da učestvuju i da izađu iz Dnevnog centra. Vole da se takmiče, jer sve što je takmičarskog duha posebno je za njih vrijedno.

„Mi smo prije 10 godina bili nepoznanica, niko nije znao koja je funkcija Dnevnog centra, šta mi radimo, da li treba da ih obrazujemo, učimo rutinama… Naše usavršavanje toliko godina i sve što je kasnije dolazilo i podrška grada, ljudi iz okoline, sve nas je to jačalo. I sad smo mi neko ko zauzima stav i neko ko konačno ima neku funkciju, i sad je jasno određeno i ko je ovdje, koje su njihove obaveze i koje su naše obaveze i njihova prava i naša prava. Sad je to značajno uređeno.“

Socijalno preduzetništvo neophodno, nove generacije to da ostvare

Drekalović napominje koliko su reforme značajne, a da bi naredni korak i obaveza sistema i društva bila da im omogući zapošljavanje.

To bi im, ističe, pomoglo da se osamostale i osnaže, jer oni vole da su u nekoj funkciji i da rade nešto konkretno.

„Oni imaju braću i sestre i stalno slušaju o tome, tako da oni svi žele da učestvuju. Mislim kad bi se napravilo socijalno preduzetništvo da bi to bila idealna ideja, da se negdje na par sati i oni mogu uključiti, mislim da je to posljednji nivo koji treba da dosegnemo sa njima, da osjete da i oni vrijede.

Kad oni budu ravnopravni da nešto prihoduju sebi, mislim da bi sve što radimo bilo sjajno. Nadam se da će neke nove generacije sve to ostvariti“, poručuje Drekalović.

Tekst je nastao u sklopu projekta “Jednakost za bolju budućnost” koji finansira Ministarstvo kulture i medija.