Kolumna: Samo još jedan krug

Drugom najvećem gradu u jednoj od republika zajedničke države koju ne pamtim, rado se vraćam. “Ovdje su sva moja blaga, dobri i poznati ljudi“, stihovi su jedne od pesama o gradu piva i čelika, smeštenog podno Trebjese. Miran, a pun života, strpljivo dočekuje putnike namernike. Ovaj grad će vam osvojiti srce čim kročite na korzo i nikad vam neće biti dosta.

“Samo još jedan krug“, govorićete iako vas noge bole od umora, a mišići se zatežu pri svakom koraku. Nikšić i ja smo se zaljubili na prvi pogled, prvu šetnju i prvi vreo čaj popijen u Zahumlju jednog hladnog januarskog jutra. Od tada mu se vraćam, a on me dočekuje raširenih ruku u bilo koje doba dana i godine. Klupe pod krošnjama na šetalištu Vita Nikolića, jednog od najpoznatijih Nikšićana, uveče su mesto susreta i polazna tačka za duge šetnje bez cilja. Nikšić tone u san dok mesečina obasjava hram Svetog Vasilija Ostroškog ili samo “manastir“ kako ovde imaju običaj da kažu. Do dugo u noć se čuje muzika iz parka ili lokala koji su u ulicama od kružnog toka do poslednjeg mesta puni mladih i nasmejanih ljudi. Brige nisu na repertoaru večeras, samo laki tonovi koji klize uz hladno, točeno tamno pivo. Železnička stanica i zvuk teretnih vagona koji se spremaju na počinak, jedino su lepši ujutru, sa prvim zracima sunca kada spoznate sve boje. Nikšić je najlepši pospan, oko šest sati, kada svetlost proviruje kroz roletne, ali stidljivo, kao da će odustati svakog trena. Buđenje u najdražem gradu, među ljudima kojima ne znate imena, ali kao da ih poznajete čitavog svog života i čija prisnost vas vuče, kao za rukav da dođete ponovo, čini da se osećate kao kod kuće. Kao da vam pripada svaka ulica ovog grada kome i sami pripadate i ne trudite se da bilo kome objasnite šta vas je vezalo za ovaj kružni tok, trg posvećen Slobodi – vašoj ideji vodilji. Jednostavno znate da vam je mesto tu i da ćete se uvek vraćati do Krupca, jezera pored kojeg možete da ćutite i imaćete osećaj da vas razume, svaku neizgovorenu reč i tišinu dok ulazite u prohladnu vodu.

Marija Božić, Kompletnu reportažu možete pročitati na nedeljnik.rs