Ekipa na paru

Grad se uveliko oporavljao od posljedica rata, a pored brojnih radnih akcija omladina se najradije zabavljala sportom. Fudabal je bio neprikosnoven, ali i dres „Sutjeske“ za mnoge mladiće i nemoguća misija. Konkurencija taletovanih dječaka bila je izuzetno velika i dres ovog kluba mogli su da zasluže zaista samo oni pravi virtouzi u baratanju loptom.

No, bilo je bezbroj uličnih i kvartovskih ekipa, ali svoje timove imala su i okolna naselja o čemu smo pisali u prethodnom broju.Ipak, da bi sve dobilo neku posebnu vrijednost i specifičnu težinu, počeli su da se formiraju i fudbalski kolektivi u većim radnim organizacijama, pa je u jednom trenutku, polovinom minulog vijeka, u Nikšiću bilo čak pet klubova. Jedan od njih je i ekipa „Lokomotive“ formirana pri željezničkoj stanici, a bila je sastavljena uglavnom od dječaka koji su stanovali u njenoj blizini.

Tih  pedesetih godina minulog vijeka bio sam dječak i kao svi moji vršnjaci, najradije sam igrao fudbal – Počinje priču Milan Mika Zirojević, „alfa i omega“ nikšićkog fudbala-Igrali smo svuda, ispod Manastira, i Straševini, pored Mrkošnice, ma svuda.Lopta nam je često bila ona pravljena od krpa, popularna „krpenjača“, ali ni to nije smetalo da mnogi od nas prikažu prave majstorije. Nije nas tome niko učio, jednostavno u pitanju je bio talenat. Onda se rodila ideja da se pri željezničkoj stanici formira tim.To je tada bila neka vrsta mode.Svaki veći kolektiv imao je i svoju fudbalsku ekipu.Novoforrmirani tim dobio je ime „Lokomotiva“, a pored mene prvi igrači bili su: Vaso Bošković, Boro Spajić, Điko i Miško Burić, Rajo Šipčić, Boro i Drago Žižić, Caja Bakoč Šunja Petrović i drugi.

Parnjačom na trening

Novi fudbalski kolektiv nije imao svoje igralište, pa su treninzi organizovani na terenu FK Javorak ispod Uzdomira.Međutim, to je u ono vrijeme bilo jako daleko.

Imali smo sreću što su se tada lokomotive išle na paru, a vodu su sipale na pumpnoj stanici koja se nalazila na Manitovcu-nastavlja priču Mika.-Mi bi se popeli na lokomotivu, mašinovođa bi nas poveo na trening, a zatim se vratio na Manitovac da napuni vodu. To je trajalo dugo, a kada bi napunio kotlove , dolazio je za nas da bi se vratili u grad. Po povratku smo ličili na crnce. Što od prašine  sa fudbalskog terena, što od dima lokomotive. Kolektivno kupanje bilo je na jednoj česmi na stanici ili na Mrkošnici. Ali, niko se nije žalio, naprotiv. Jedva smo čekali novi trening i novo  „putovanje“ do Pilane.

Ono što je tada krasilo fudbalere Lokomotive je veliko drugarstvo koje se proteglo do današnjih dana. Istina, malo je ostalo onih koji su nosili dres ovog tima, ali oni rijetki poput Mike Zirojevića rado se sjećaju tih dana.

Luksuzna vožnja

Fudbalski klub „Lokomotiva“ nije bio uključen u neko zvanično takmičenje, već je igrao prijateljske utakmice. Naravno, protivni su bili lokalni rivali kao što su Javorak, Poštar ili Radnički, ali se nekad išlo i na gostovanje van granica Crne Gore.

Najčešće smo išli da igramo prijateljske utakmice u Trebinje i Bileća, jer je tada postojala pruga uskog kolosijeka do Sarajeva-objašnjava doaen nikšićkog fudbala-Ponekad smo gostovali i u Dubrovniku gdje smo igrali sa domaćim GOŠK-om.Imali smo za ta vremena više nego luksuzan prevoz. Naime, dok su drugi crnogorski timovi putovali uglavnom kamionima, mi smo se vozili jednim vagonom druge klase preuređenim za nas. To je bilo kao da se sada vozite kruzerom.Istina, nijesmo imali plaćenu hranu, već je svako za sebe nosio po nešto iz kuće. Niko se nije žalio, naprotiv. Uživali smo u takvim putovanjima.Kada smo putovali za Dubrovnik vagon sa nama bi se otkačio od ostataka kompozicije u Humu i tu čekali voz iz Sarajeva za Dubrovnik.

Nažalost, vijek Fudbalskog kluba „Lokomotiva“ nije bio dug. Svega nekoliko godina. Ljudi iz Sutjeske veoma su brzo shvatili da među tim dječacima ima izuzetnih talenata i pozvali iz u podmladak ovog kluba, što je bilo svojevrsno priznanje. A, da se zaista radilo o kvalitetnim igračima pokazao je naredni period. Gotovo svi oni momci iz „Lokomotive“ u dresu „Sutjeske“ su stekli reputaciju i dugi niz godina branili boje ovog tima.Ali, među rijetkim nikšićanima ostala je uspomena na „Lokomotivu“ ili „ekipu na paru“ kako se popularno zvala.

Jeste da je to bilo davno, ali su sjećanja ostala svježa-sa nekim posebnim ushićenjem evocira Mika na ta vremena—Svi smo međusobno bili dobri drugovi i to drugarstvo se očuvalo do današnjih dana. Istina, malo je nas ostalo u životu, ali uspomena na „Lokomotivu“ ne jenjava. Bilo je kasnije i drugih fudbalskih kolektiva, mnogo boljih po rezultatima, ali je „Lokomotiva“ bila nešto posebno i teško da će se više ponoviti.

Sutjeska pa Čelik

Veoma brzo su se ljudi iz „Sutjeske“ uvjerili u kvalitete mnogih mladih igrača „Lokomotive“. Naravno, brzo je došao poziv da pristupe novom klubu, što su daroviti momci odmah prihvatili, jer dobiti dres „Sutjeske“ značio je i položeni ispit iz fudbala. Milan Zirojević bio je najmlađi među njima, pa da bo zaigrao za prvi tim švercovana mu je krštenica za dvije godine.

Tako sam uparo u prvi tim i dobio šansu da se dokažem-objašnjava Mika-Ali, nijesam imao sreće da dugo branim boje „Sutjeske“. Igrali smo jednu utakmicu na Cetinju. Vodili smo sa 2:0, onda je „Lovćen“ izjednačio i postigao treći gol iz ofsajda. Oštro sam prigovorio sudiji, čak bio i grub. Meč je prekinut, a ja kažnjen sa dvije godine neigranja. Otišao sam na studije u Beograd, a po povratku postao sam član „Čelika“, koji se tek tada formirao.

Zirojević je igrao i za „Čelik“ iz Zenice, a kasnije se opredijelio za trenerski poziv. Stvorio je čitavu brigadu kvalitetnih igrača, čak i državnih reprezentaivaca. A, svuda se govorilo: „Kad je muka, tu je Mika“.

izvor: Novine Nikšića